Piše: Petar LUKOVIĆ
U času dok ispisujem ovih nekoliko slova (po hrvatskom vremenu: četvrtak,
14:21), jedna od air-sirena ili najavljuje vazdušnu opasnost ili okončava istu;
nikako da se naviknem da su u Beogradu vazdušno techno-urlatori postali deo
srpske folkorne svakodnevice (šifra: Zadar, Šibenik, Split, Zagreb... circa
1991/92) i da nas, baš sad, negde u srcu Srbije, NATO kara s guza, koristeći
tomahavke bez kondoma, suptilno i ljubopitljivo razarajući ljubavlju oblikovane
vojne objekte s municijom, dečijim suzama oblikovane aerodrome i patriotskim
znojem natopljene radarske sisteme, kao, navodno, skrivene po našim gudurama,
šumama, gorama, međašima i ostalim otadžbinskim jedinicama, da se Hrvati ne
sete.
Tko već shvatio nije, neka zna: zločinački odredi NATO-snaga, vođeni
fašističkom idejom Novog Svetskog Poretka na čijem je čelu podla i pokvarena
Amerika, napali su nedužnu, miroljubivu, malu, suverenu, slobodnu, tolerantnu,
slatku, ljupku, nježnu, senzualnu, uvek demokratsku Srbiju koja ama baš ništa
nije učinila da zasluži ovakav podli, kurvinski, belosvetsko-šarlatanski, mučki,
besmisleni, iracionalni napad usred noći kad smo bili do jaja iznenađeni,
šokirani, nismo ušima verovali, zar je mogućno da je ovo kraj međunarodnog
pravnog poretka.... a opet, rekli su nam, da ništa nije strašno, da budemo
mirni, da lepo odemo u skloništa, da ne paničimo, jer ćemo ultimativno Pobediti,
narod koji brani svoju istinu i Slobodana Miloševića ne može biti poražen, sve
je pod kontrolom, naša Armija će nas sačuvati i odbraniti, tome, uostalom,
Armija služi: da spavamo mirno i bezbrižno i da nas boli kurac hoće li nas netko
napasti.
A napalo nas.
Danima uoči bombardiranja, na mitinzima diljem Srbije poručivali smo da nitko
i nitkad Kosovo neće uzeti: svaki neparalizovani penzioner dobio je šansu da
ispred RTS-kamera maše štapom i poziva svoje stogodišnjake da s puškom "M-48"
krenu na Metohiju i brane Izvor Srpske Duše (hrvatski: Kosovo); kurčio se ko je
hteo i kako je hteo, jebali smo majku NATO-snagama, zlikovcima i pederima,
poručivali smo da smo najjači i da jedva čekamo njihov takozvani napad - ako
smeju, neka nas sprže - ali ćemo im (opet smo poručili) jebati nanu naninu,
podsećali smo ih na tužnu sudbinu Turaka, g. Adolfa Hitlera i austrougarske
vojske, tvrdili da ćemo s deset miliona Srba braniti manastire, kaluđerice i
Svetu Serbian Land.
Nakon što se Holbrooke podvijenog repa, nenaviknut na
patriotsko "njet", povukao iz slobodarskog/slobodanskog Beograda i nakon što je
u utorak potvrđeno zasedanje Skupštine Srbije pod sloganom "Kosovo je
Srbija".... bilo je za očekivati da nas idućih dana zabavljaju sirene svojim
milozvučnim rock-zvucima; međutim, ovdašnja televizijska vera u virtuelnu snagu
Rusije i Kine održavala nas je u životu obećanjima da je Srbija štićenik
Multipolarnog Sveta... i da nema šanse da nas bombarduju, odmah će Rusija
nuklearno satrti Ameriku, Kinezi će krenuti u šetnju po Evropi, još kad nas je
podržala Komunistička partija južne Finske - za brigu nije bilo
razloga!
Vaistinu svekoliko, počeli smo da se brinemo u utorak uveče čim je
Skupština Srbija odlučila da kaže drugo historijsko "ne": taman posla da je to
bilo zbog zamamnih, erotsko-polnih naslova koji su sumirali adrenalinske
osjećaje Srba u matici a naročito u dijaspori (uvijek se manijakalno uzbudim kad
Srbi iz pizde materine koji nikad nisu ni čuli za Kosovo dok im ga Amanpurka
nije otkrila na CNN hard-core kanalu, savetuju nama u Srbiji na koji način da
branimo Kosovo... "Izdržite, braćo Srbi", kažu, "mi smo uz vas...." jeste,
kurac), o čemu je Politika u sredu izvestila patriotsko-fobičnim naslovima:
"Narodna Skupština Republike Srbije ne prihvata prisustvo stranih vojnih trupa
na Kosovu i Metohiji", "Zaustaviti agresiju NATO, sačuvati mir u Evropi",
"Procena je da će udarima biti izloženi vojni i policijski ciljevi", "NATO bi da
bude istražni sudija, porota i egzekutor"..., a onda je na TV Pink (čija je
specijalnost folk-turbo s mešavinom Jugoslovenske levice i američkih krimića, uz
inteligentne portorikanske TV-sapunice) uveče, iz čista mira, umesto neke
soft-jebačine, emitovan film "Boj na Kosovu", na brzaka snimljen 1989., koji
ovakav kakav je pripada žanru tipične hrvatske komedije: glumci se smeju, ali
zato publika plače od muke.
Da sve postaje malo ozbiljnije, otkrili smo idućeg jutra kad smo shvatili da
je Radio B92 ukinut (hrvatski: ukinut). Došli su inspektori iz Savezne vlade i
zaključili da je predajnik emitovao program snagom većom od 300 kilovata, da
ovalno-horizontalni oblik predajnika nije bio u skladu s mirotvornom politikom
Savezne vlade, plus svega - predajnik je ofarban u sivo, čime se podrivaju
temelji naše neoborive miroljubive politike i besprimernog vojnog morala.
Dok
smo u sedeli u uredu redakcije XZ i brbljali o B92, pokušavajući da nađemo makar
jednu radio-stanicu koja ne emituje patriotske pesme, negde oko četiri popodne
čuli smo usred Jovanove ulice purpuri kosovsko-srpsko-ko-vas-jebe-tema: netko je
na trećem spratu u Jovanovoj 16 izneo srpsku zastavu i otčepio alternativne
hitove "Tko to kaže, tko to laže, Srbija je mala...", "Srpska se truba s Kosova
čuje", "Vidovdan"... Malo smo se krstili levom i desnom, slušali Dunju Knebl
(pjesme iz srpskog Međimurja), čuli anketirane građane koje su se oduševili
porukom Slobodana Miloševića upućenom ministrima inozemnih poslova Francuske i
Engleske ("... Ovo je odgovor na vaše pismo.")
A onda je u sredu uveče
strpljivo započeo TV Dnevnik:
mi-ne-damo-kosovo-niko-nam-ništa-ne-može-kinezi-su-izjavili-rusi-su-rekli.... da
bi u 20.26 nesrećni voditelj ispustio papir i pogledavši u kameru rekao ono što
je pun minut učio napamet: "Dragi gledaoci, večeras su zločinačke NATO-snage
izvršile agresiju na Jugoslaviju. Ne bojte se, zadržite prisustvo duha,
pobedićemo."
Potom je sve otišlo u pizdu materinu, jer su sirene počele da vrište, moj
komšija Čiča dotrčao je da me pita ima li u zgradi sklonište, nemam pojma, kažem
Čiči, a šta ću s detetom - pita on, sedi kod kuće, kažem, ali ako nas
bombarduju, neće, bre, iznerviram se.... jebalo te sklonište, pusti dete da
spava, šta zna dete šta je miroljubiva politika Slobodana Miloševića, a tek
posle pola sata otkrijem da su se Prvi, Drugi, Treći program, SOS kanal, TV
Pink, TV Palmab i TV Novi Sad spojili u jednu Televiziju - šta god da okreneš
vidiš Prvi program, emituje se ona vojnička pesma, šetaju ekranom mišićavi
vojnici i podoficiri, nasmejani i veseli, domovino moja... čuje se refren, a
napolju opet sirene, na Studiju B specijalni program: direktor pita novinara "A
kako vi, mladi, nameravate da se suprostavite napadu NATO-snaga?", a novinar, u
komi, kaže: "Ovih dana nisam imao priliku da razgovaram sa mladima, ali ćemo
profesionalno raditi", jebote bog, kaže Čiča koji se ponovo pojavljuje, dođite
kod mene, dete mi se plaši, ne znam šta da radim, u pičku materinu i skloništa,
ovo naše izgleda da je poplavljeno, gde da idem, znam li kako je preko puta u
soliteru, pojma nemam, boleo me đoka za skloništa, daj, sedi, Čiča, da popijemo
nešto....
Negde usred ponoći oblikuje se lik Momira Bulatovića, samozvanog
jugoslovenskog premijera: čovek s brkovima uživa da nam priopći da je uveo Ratno
Stanje (on lično, uz pomoć.... Slobodana M) i da se Beogradom više neće šetati
dezerteri, onak bez veze, hodajući.
Opet sirene: penzioneri, ničim izazvani,
idu u podrum, a nekolicina nas nastavljaju s makedonskim belim; javljaju da su
bombardovali Žarkovo, Rakovicu, Kragujevac, Podgoricu, Novi Sad.... a negde oko
jedan poručuju da sutra nema benzina, da se snađemo, otadžbina nema cenu!
U
četvrtak ujutru nema taksija: niko ne vozi, nema trolejbusa, na kioscima nema
Danasa i Glasa javnosti, samo Politika i Večernje novosti. Slušamo radio-stanice
s kojih nam poručuju da se super branimo, da nam niko ništa ne može, da je u
pitanju težak zločin i da su pripadnici Vojske Jugoslavije iskazali visoku
patriotsku svest.... Nema poštara, nijedna avionska kompanija ne leti za
Beograd, ne ide se u školu, prodavnice imaju skraćeno radno vreme... ali smo
zato, sinoć, na svih deset programa gledali film "Kozaru", u kojem, sećate se,
onaj NATO-Nemac buši dlan ponosnog i dostojanstvenog Srbina koji iz srca
podržava miroljubivu politiku predsednika Slobodana Miloševića.
Upravo sam čuo veliku i dragocenu vijest: sa kino-programa svih bgd. bioskopa
skinuti su svi inozemni filmovi.
U pet sala (koje rade) mogu se videti remek
dela: recimo, mislim, gotovo da znam... to su "Sutjeska", "Neretva", "Kozara"...
a možda i "Mondo Bobo". Tko zna?
Srbija je cool, na ulicama je prazno,
pojedinačni demonstranti kamenjem napadaju strane ambasade..., ali je sve pod
kontrolom.
Kosovo je još uvijek u Srbiji.... ako niste primetili... a kad mi
se pogrešno učinilo da sam završio prvi dio Ratnog Dnevnika iz Beograda i kad je
već bilo pola deset uveče (četvrtak) - izašao sam u noć, zapanjen količinom
mraka koja se sručila na dorćolske ulice. Potpuno navučen na email poruke koje
su satima iz sveta ubrizgavale adrenalin, u zabezeku (hrvatski: neverici) otkrio
sam da je cijeli Beograd zamračen i da na ulicama nikog nema. Nigde automobila,
taksi je - naučna fantastika, ništa autobus, šansa da vidim trolejbus bila je
jednaka mogućnosti da opozicija u Srbiji osvoji vlast: držao sam se hrabro, sve
idući uz zidove, zatvorene radnje, hodajući kao savršena budala.... totalno
praznim ulicama, otkrivajući da Beograd u tmini ume da bude zajebano crn.
Povremeno urlanje sirena mamilo je u noć senke koje su hitale ka skloništima; od
Dorćola do Zvezdare - dobar sat i po hoda - izgledalo mi je kao da idem peške,
zatvorenih očiju, od Beograda do Splita; nikad kraja... spooky a bogami
mrklo.
Kad sam se dočepao ognjišta na dvanaestom spratu, svih deset Prvih
programa Radio Televizije Beograd unisono je emitovalo istovetni treći
"Dnevnik": ekranom su defilovali vojnici, generali, građani iz anketa ("Ne mogu
nam ništa", "Koji, bre, NATO", "Adolf Klinton je najveći zločinac XX veka",
"Englezi i Francuzi su varvari kakve svet još nije video", "Ali... kad se Rusija
probudi", "Ne damo Kosovo", "Svi kao jedan stojimo uz predsednika Slobodana
Miloševića"), onda su u neko doba emitovali filmove "Valter brani Sarajevo" i
"Otpisani", ko je prošle noći propustio "Kozaru" neka ne brine, ima još dana za
nemačkog megdana, sestru im jebemo fašističku!
Ali, retko pošteni Nemac Peter Handke opet je odradio dug svojoj novoj
domovini, Jugoslaviji. Usred tamne, černe noći, između izveštaja o obaranju
"neprijateljskih letilica" (za pilotima se još traga.... seckaćemo ih ko
špagete!) i općeg žala što je odložena utakmica (mada za to, kao što vidite,
nikakvih razloga nije bilo), ekskluzivno smo priopćeni vešću da je drug Handke
napisao sledeće pismo: "Hvala NATO! Hvala veliki mali pisci, od Garsije Markesa
do Gintera Grasa, od Kenzabura Oe do potkomandanta Markosa zbog onog što nisu
napisali. Hvala papi i Vatikanu zbog njegove bele blažene tišine. Veliki korak
za čovečanstvo! Međutim, za one koji se na našoj planeti zemlji još nisu
pretvorili u Marsovce i ostale Zelene koljače, njihova domovina je, počevši od
24. marta 1999. godine, Srbija, Crna Gora, Republika Srpska, Jugoslavija. 'Mars
napada' i počevši od marsovskih napada, cela zemaljska kugla se zove
JUGOSLAVIJA.
'Mars napada' i za vreme marsovskih napada Helsinki, Madrid,
Alžir, Dar es Salam ('kuća mira'), Jerusalim, Jerihon, Bagdad, pa čak i London,
Pariz, Berlin i Vašington će biti deo Jugoslavije!".
U prvi mah, samokritičan
prema sebi, pomislio sam da su mi sirene pomutile um čim nisam u stanju da
otkrijem mentalne ciljeve Handkeovog pisma - ali kad su ovu Krek Literaturu
počeli da čitaju kao mantru preko radio stanica, ozbiljno sam se zabrinuo za
prijatelja našeg naroda koji piše kao da ga je udario tomahavk s leđa, direktno
u glavu. Mars napada? Vašington u Jugoslaviji?
Želeći da čujem glas razuma,
brzo sam se prebacio na vesti Radio Beograda: kad sam preživeo pedesetak minuta
žestokog bombardovanja po polnim položajima Bila Klintona i Medlin Olbrajt - čuo
sam da su se u Udruženju književnika okupili svi naši prvoborci-patrioti: Rajko
Petrov Nogo, Momo Kapor, Gojko Đogo.... Guslalo se sve u šesnaest, a
najzanimljivije je bilo što je na tapet stigao Milo Đukanović kojeg je današnja
Politika naslovom preko četiri stupca proglasila "najvećim izdajnikom u istoriji
Crne Gore".
Još pod uticajem marsovskih napada Petera Handkea, uz plutajuće
zvuke sirene, sve sanjajući da je možda Split postao deo Beograda, otišao sam u
carstvo snova i tamo, mirnodropski, sanjao Brač, pesak, čisto more, flašu
vinu.... da bih se probudio uz još jedno zavijanje koje mi je poželelo "dobro
jutro".
Pogledam s prozora: trolejbusi uglavnom ne rade, neki narod čeka kruh zvani
hleb, nigde automobila, s radija čujem da su upadljiva smirenost našeg naroda,
visoko izraženo političko, vojno i nacionalno jedinstvo, kao i rešenost da se
istraje - najveći kvaliteti kojima raspolažemo. Evo trolejbusa!
Čitam
Politiku zajedno s vama: "Teški zločin protiv naroda SR Jugoslavije", "Gađani
civilni i vojni ciljevi", "NATO nastupa kao svetski žandarm, a Moskva se s tim
nikad neće složiti", "Hrvatska podržala agresiju NATO" (aha!), "Danas se otvara
Salon automobila", "Proizvodnja bez prekida", "Hrane ima dovoljno", "Hitler je
bio realniji", "Sramna uloga Francuske", "Naše snage spremno dočekale agresora",
"Zapadne sile pokazuju lice Divljeg zapada", "Noćni razbojnici su se obrušili na
suverenitet SR Jugoslavije", "Napad na SRJ je napad na srpski narod u
celini"...
Opet sirene, trolejbus nastavlja kao da je gluv, neprijatno malo
ljudi na ulicama; većina prodavnica ima skraćeno radno vreme ili je potpuno
zatvorena, retke apoteke su otvorene, nigde dilera koji viču "devize, devize",
grad pod prolećnim suncem (dvadeset stepeni) izgleda nestvarno čist i svež.
A
onda vesti o novim bombardovanjima i novim podrškama predsedniku Slobodanu
Miloševiću koji nikad nije bio jači. Za samo 24 časa sve što je predstavljalo
makar mali oblik otpora - nestalo je: političke stranke povukle su se u ilegalu,
radio B92 u Beogradu i radio 021 u Novom Sadu su ukinuti, redovno izlaze
Politika, Večernje novosti i Politika ekspres, ostalih dnevnih listova gotovo da
i nema, ostaju samo najjači... Slobodan Milošević i Srbija u njegovim
rukama.
Sedim ispred kompjutera i buljim u ekran.
Ni vino više nema tako
omamljujući ukus.
Još jednom sirene, još litar jedan.... do 18. avgusta, pa
da onda licem u lice - a ne ovako kurvinski, noću, nevidljivo, s neba - vidimo
ko je vjera a tko nevjera, tko se branio a tko ustupao vazdušne prostorima
Biliju i njegovima.
Ali, tih pet meseci u Srbiji će biti kao pet
decenija.
Ili vekova...